U roditeljstvu, naročito kod očeva (u zajednici ali i nakon razvoda) često možemo naići na nedovoljno razvijen roditeljski kapacitet i emocionalnu nezrelost sa smanjenom sposobnošću roditeljskog funkcionisanja.
Osoba veruje da oseća ljubav, ali nema razvijenu sposobnost da preuzme odgovornost, razume i prepoznaje potrebe deteta, izdrži izazove i rutinu u roditeljstvu. Za njih je ljubav emocija, ne funkcija.
“Volim svoje dete“ ali ne postoje konkretna dela koja to pokazuju.
.
U razvojnoj psihologiji roditeljska ljubav nije afekat, već kapacitet:. Pod tim podrazumevamo: doslednost, brigu, prisutnost, odgovornost.
Kod ovih osoba taj kapacitet nikada nije razvijen ili je ozbiljno oštećen. Često su i oni sami odrasli bez emocionalno dostupnih roditelja. Što samo po sebi ne opravdava ponašanje. Ovakve osobe nisu u stanju da prevode osećanje u ponašanje.
Ono što srećemo kod ovakvih ličnosti je i narcistička organizacija ličnosti (pasivna / defanzivna)
Dete se doživljava:kao produžetak sebe, dokaz da je osoba “dobar čovek“, i kao koncept, ne kao realno biće sa potrebama. Konfrontacija po pravilu izaziva odbranu identiteta, ne introspekciju ili potrebu za dijalogom.
“Ja volim svoje dete“ služi da se zaštiti slika o sebi, ne samo detete.
Pasivna defanzivna narcistička organizacija ličnosti nije teatralna, odnosno, grandiozna (na šta se prvo pomisli kada govorimo o narcizmu), Upravo je zato teža za prepoznavanje i razornija u bliskim odnosima, posebno roditeljskim.
U njenoj osnovi nije osećaj veličine, već krhka i nestabilna slika o sebi koja se brani povlačenjem, izbegavanjem i moralnim poziranjem.
Osoba mora da veruje da je dobra, ali nema kapacitet da to stalno potvrđuje ponašanjem.
Zato se identitet gradi oko izjava, narativa i samopercepcije, a ne oko dela.
Unutrašnje pitanje nije “kako da budem odgovoran“, već: “Kako da se ne osećam krivim“.
U slučaju ovakve organizacije ličnosti pasivnost predstavlja strategiju. Osoba izbegava inicijativu, ne preuzima odgovornost dok ne bude direktno pritisnuta, čeka da drugi organizuju, vode, regulišu, povlači se kad se pojavi zahtev za doslednošću
Na taj način zadržava iluziju nevinosti. Ako ništa ne uradi, ništa nije ni pokvario. Defanzivnost može ići kroz racionalizaciju ali nije retkost da ide i kroz otvorenu agresiju jer se konfrontacija ne doživljava kao informacija, već kao pretnja njegovom identitetu.
Dete se doživljava kao simbol sopstvene dobrote, dokaz “normalnosti“, emocionalni rekvizit.
A briga postoji na nivou izjave, ali ne i na nivou funkcije.
Tipično ponašanje za takvu organizaciju ličnosti je:
• puno reči, malo strukture
• povremeni lepi trenuci, bez kontinuiteta
• izostanak rutine, granica i odgovornosti
• emocionalna prisnost bez roditeljske hijerarhije
Roditelj želi da bude voljen, ne da bude roditelj.
Zašto ovakve osobe tvrde da vole dete
Da bi sačuvali pozitivnu sliku o sebi, blokirali dalje pitanje odgovornosti, zaustavili konfrontaciju. U njihovom slučaju nije u pitanju laž u klasičnom smislu, to je identifikacija sa idejom ljubavi, bez kapaciteta za njenu realizaciju.
Kada se suoče sa činjenicama, ne pitaju de šta treba da promene, već:
• Zašto me napadaš?
• Zašto sam ja uvek loš?
• Ti si ne umeš da prepoznaš ljubav.
• Ti si opsednuta kontrolom.
• Ti želiš da ja volim dete onako kako ti misliš da je ispravno.
Dakle, fokus se pomera sa detetovih potreba na njihovu povređenost.
Pasivna defanzivna narcistička struktura je emocionalno nezrela, egocentrična i strukturalno bez kapaciteta a odgovornu bliskost. Ljubav kao funkcija za njih ne postoji.
Ono što je prisutno je i Izmeštanje odgovornosti.
“Ja drugačije pokazujem ljubav!“
“Ti to ne vidiš.“
Odgovornost se premešta u percepciju druge strane, ne u sopstveno ponašanje.
Takođe, tu je i emocionalna nepismenost.
Osoba ne razlikuje osećanja od ideja o osećanjima.
Kaže da voli jer zna da je to prirodno i normalno , ali ne ume da poveže osećaj sa akcijom.
U psihologiji se ljubav ne meri izjavom, već ponavljanim ponašanjem kroz vreme. Ukoliko nema brige, prisutnosti, odgovornosti, kontinuiteta, onda ono što osoba naziva ljubavlju nije funkcionalna ljubav, već ideja, fantazija, narativ, samoodbrambena tvrdnja.
Kako se to vidi u svakodnevnom životu
Osoba sa nedovoljno razvijenim roditeljskim kapacitetom teško preuzima inicijativu u vezi sa detetovim potrebama. Ne održava rutinu, strukturu i kontinuitet, već reaguje tek kada je direktno pozvana ili podsećena. Roditeljski zahtevi je brzo zamaraju i doživljavaju se kao pojedinačni zadaci, a ne kao stalna i dugoročna uloga. Ovakav roditelj teško podnosi detetovu frustraciju, nezadovoljstvo ili intenzivne emocije i ima potrebu da situacije brzo umiri ili izbegne. Umesto da vodi dete kroz iskustvo i pomogne mu da razume i reguliše sopstvena stanja, povlači se, popušta ili prebacuje odgovornost, čime se narušava osećaj sigurnosti i predvidivosti kod deteta.
U ovakvoj porodičnoj dinamici žena vremenom preuzima inicijativu jer sistem bez toga ne funkcioniše. Ona organizuje, planira, podseća i preuzima odgovornost kako bi dete imalo strukturu i kontinuitet. Međutim, ista ta inicijativa postaje osnova za njeno kažnjavanje u trenutku kada pokuša da konfrontira partnera ili iskaže očekivanja.
Njena aktivnost se tada reinterpretira kao preterivanje, kontrola ili nezadovoljstvo, dok se muška pasivnost normalizuje ili racionalizuje. Umesto da se inicijativa prepozna kao nužna kompenzacija, ona se doživljava kao problem u odnosu. Na taj način žena biva dovedena u paradoksalnu poziciju: odgovorna je za funkcionisanje porodice, ali snosi emocionalnu cenu čim tu odgovornost imenuje ili zatraži ravnopravnost.
Mogućnost promene
Ovakve ličnosti se suštinski ne menjaju zato što problem nije u ponašanju, već u kapacitetu. Mogu postojati povremena poboljšanja pod spoljašnjim pritiskom, strahom od gubitka ili kratkotrajnim uvidom, ali bez trajne strukturalne promene. Kako se očekivanja povuku ili pritisak oslabi, osoba se vraća osnovnom obrascu funkcionisanja. Razlog tome je odsustvo unutrašnje stabilnosti, samoregulacije i dugoročne odgovornosti, što su osobine koje se ne usvajaju voljom, već se grade vrlo rano u razvoju. Zbog toga se promena ne može zasnivati na obećanjima, razgovorima ili dobrim namerama, već isključivo na realnoj proceni šta ta osoba može da pruži u kontinuitetu.
Ako ste prepoznali svog partnera ili osobu sa kojom imate dete, važno je da prestanete da očekujete promenu kao rezultat razgovora, objašnjavanja ili emocionalnog ulaganja. Ovakav obrazac proizlazi iz ograničenog kapaciteta, što znači da će se ponašanje ponavljati bez obzira na vašu posvećenost. Fokus je potrebno preusmeriti sa pokušaja da popravite drugu stranu na zaštitu sopstvene stabilnosti i potreba deteta.
To podrazumeva jasno postavljanje granica, realna očekivanja i donošenje odluka zasnovanih na onome što osoba zaista pokazuje kroz ponašanje, a ne na onome što verbalno tvrdi ili obećava.
Dobrobit deteta
Za dete u ovakvoj dinamici najvažnija je stabilnost, a ne očuvanje privida ravnopravnog roditeljstva.
Najbolje za dete je da ima jednu konzistentnu, predvidivu i emocionalno dostupnu roditeljsku figuru koja nosi strukturu, donosi odluke i obezbeđuje kontinuitet. Dete se bolje razvija uz jednog stabilnog roditelja nego u okruženju u kome su uloge nejasne, odgovornost razvodnjena, a sigurnost promenljiva.
Konkretno, za dete je najzdravije da zna ko je odgovoran i na koga može da se osloni. Da ima jasnu rutinu, granice i predvidive reakcije. Da ne bude uvučeno u roditeljske tenzije ili konflikte na temu lojalnosti. Da nee preuzima emocionalnu ili funkcionalnu odgovornost odraslih.
Ako drugi roditelj ima ograničen roditeljski kapacitet, za dete je bolje da je njegov kontakt jasno strukturisan, realno doziran i bez preuzimanja ključnih funkcija. Povremena emocionalna prisutnost bez odgovornosti je manje štetna nego stalna neizvesnost i nedoslednost.
Najveća greška koju roditelji prave jeste pokušaj da izjednače uloge po svaku cenu. Detetu nije potrebna formalna simetrija, već psihološka sigurnost.
Dete ne pati zato što jedan roditelj nosi više već pati kada nema jasnoću, hijerarhiju i oslonac.
Ako moramo da biramo, uvek treba da izaberemo mirno, stabilno i predvidivo okruženje, čak i ako to znači asimetriju u roditeljskim ulogama, uz formalan razlaz ili odluku da je asimetrija nešto sa čim možemo da živimo (što je retkost).
