Na Balkanu, uloga oca često se oblikuje kroz prizmu vrednosti po kojoj je otac prvenstveno hranitelj i zaštitnik porodice, dok se emocionalni aspekt očinstva neretko stavlja u drugi plan. To konkretno znači da na Balkanu srećemo veliki broj porodica u kojima žena nije u potpunosti finansijski nezavisna, već je suprug ili partner taj koji je primarni hranitelj porodice, ali ima malo ili uopšte nema dodira sa drugim aspektima života u zajednici koji uključuju prvenstveno decu i organizaciju života oko dece. Iako ovaj model ima duboke korene u istoriji i kulturi, stiče se utisak da je u prošlom veku otac kao figura bio mnogo aktivniji u životu svoje dece, nego danas. Iako značajno strožiji u pristupu i emocionalno rezervisaniji, očevi 20. veka učili su svoju decu određenim veštinama, trudili se da sa ženskom decom oforme kontakt, barem u aspektu brige i zaštitništva, i ako nisu bili sami disfunkcionalne ili poročne ličnosti, njihova angažovanost neretko je odisala strukturom, disciplinom, rigidnijim autoritetom, često nekorisnim metodama kažnjavanja, a sve ovo bilo je praćeno inicijativom da se ima svest o tome šta se dešava u porodici. Velika većina balkanskih očeva 21. veka, ne pokazuje nikakav kapacitet da nakon radnog vremena gradi smislene odnose sa svojom decom, ili se uključi u suživot sa porodicom. Umor, letargija, igrice, očekivanje da je prirodno sve na ženi, i da je dovoljno privređivati u okviru radnog vremena, te da je to karta kojom se kupuje izopštenje iz drugih aktivnosti, samo su neki od mnogih problema sa kojima se sreću moderne porodice.
Stub ili emotivni izgnanik?
Na Balkanu, otac je često doživljavan kao stub porodice – figura autoriteta čija je glavna uloga da obezbedi finansijsku sigurnost. Ova uloga je ukorenjena u patrijarhalnim vrednostima, koje su decenijama oblikovale porodične odnose. Međutim, ovaj model često dolazi po cenu emotivne povezanosti sa decom, jer društveni pritisak nalaže da otac bude “jak” i “nepokolebljiv”. Ipak, danas se stiče utisak da je među muškarcima sve manje prisutna rezilijentnost, i da se podstrek da iskažu svoje emocije pretvorio u lično amnestiranje propusta u ponašanju pod izgovorom emocije.
S druge strane, u zapadnim kulturama, očinstvo se sve više povezuje sa ravnopravnim roditeljstvom, gde se očekuje da otac bude aktivno uključen u sve aspekte detetovog života – od menjanja pelena do razgovora o emocijama. Ovaj model ne samo da doprinosi razvoju dece, već i pomaže očevima da razviju dublji osećaj svrhe i emotivnog ispunjenja. Kod nas je broj očeva koji na ovaj način neguju porodične odnose, na nivou ekscesa.
Jedan od fenomena koji oslikava neravnotežu u roditeljskim ulogama na Balkanu jeste iskustvo mnogih žena koje se osećaju kao samohrane majke u braku. Iako formalno deo porodice, očevi su često isključeni iz svakodnevnih aktivnosti i odgoja dece, što ostavlja žene s većinom odgovornosti. Ovo dodatno opterećuje majke, dok očeve drži u tradicionalnoj ulozi pasivnih posmatrača u emotivnim i praktičnim aspektima roditeljstva. Od osnovne brige o domaćinstvu, preko školskih zadataka, edukacije dece od najranijeg uzrasta pa sve kroz školovanje: nege deteta kada je bolesno, kupovine poklona i svih ostalih manjih ili većih aktivnosti koje podrazumevaju psihofizički angažman, majke preuzimaju potpunu i primarnu ulogu. Negativne strane ovakve porodične dinamike su: preopterećenje jednog partnera, osećaj napuštenosti, izneverenosti, sve veća očekivanja koja se ne ispunjavaju, promenu doživljaja sopstvenog identiteta, u kojem žena postaje nosilac potpune odgovornosti, što dovodi do zamene uloga, iz koje nastaje sve veći emotivni i intimni jaz među partnerima. Interesantno je da moderni muškarac, u ovakvoj postavci odnosa, pasivno prima indikacije, bez da o njima ima stav, mišljenje koje iskazuje, inicijativu da nešto započne ili promeni, čime se stavlja u poziciju „velikog deteta“ kojem partnerka odigrava staratelja i preuzima sve adultne odgovornosti na sebe, dok on sluša šta mu se kaže da obavi i to izdvaja kao sopstveno učešće u porodičnom životu.
Zakonska regulativa
Kada dođe do razvoda, srpski zakoni nalažu očevima obavezu plaćanja alimentacije, ali se često susreću sa problemima u primeni. Minimalni iznosi alimentacije ostavljaju majke da snose većinu finansijskih troškova odgajanja deteta. Ovo dodatno marginalizuje ulogu oca, svodeći ga na finansijskog davaoca, dok se emotivna i praktična odgovornost prebacuje na majku. Dete vredi u proseku oko 200 eura u dinarskoj protivvrednosti, ali i to zavisi od trenutnih primanja oca i promenjiva je kategorija. Ono što možemo primetiti u ovakvim okolnostima jeste pojava “razvoda od dece”.
Nakon što se završi emotivni odnos sa partnerkom, majkom dece, očevi neretko percipiraju decu kroz majku, što dovodi do veće nezainteresovanosti za nastavak ili izgradnju odnosa sa decom nakon razvoda. Iako je veći broj majki koje podstiču odnos između bivših partnera i dece, interesovanje jenjava i majke nakon razvoda dolaze u situaciju da one preuzimaju ulogu organizatora viđanja deteta sa ocem. Kada izostaje želja ili inicijativa, majke tada upadaju u zamku uverenja da one mogu detetu da nadoknade figuru oca kroz to što će bivšem partneru predložiti kako sve kreativno može da provede vreme sa detetom, na koji način da se igra, gde da vodi dete, često dajući više prostora za zajedničko vreme od onog koje je propisano u sporazumnom razvodu. Pa ni tada, veliki broj očeva ne pokazuje responsivnost.
U ovim okolnostima može se postaviti pitanje:
Da li razvod očeve lišava očinstva, i kakvo je to očinstvo kada može prestati zbog raskida emotivnog odnosa sa majkom dece?
Partnerski i roditeljski odnos nisu uslovljeni jedno drugim, međutim, dok je brak samo formalno egzistirajući, otac će pokazivati makar minimalnu uključenost. Žena takođe stiče utisak da je partner prisutan, iako to zapravo nije. Kada formalnost prestane, očevi prestaju da postoje u svojoj ulozi. U zavisnosti od strukture ličnosti majke i kompletne porodične dinamike, posledice na decu mogu biti različite. Nedovoljno dobro izgrađena interna vrednost, jedna je od najčešćih. Iz nje proizilaze iracionalna očekivanja, potreba da nam drugi pokažu koliko smo vredni kroz neodržive obrasce ponašanja i odnose, kao i anksiozni afektivni stil vezivanja, kada su partneski odnosi u pitanju.
U okolnostima u kojima otac nakon razvoda ne ispunjava čak ni zakonske obaveze, deca tokom odrastanja mogu steći manje poštovanje prema muškom polu, ali i ponoviti porodičnu situaciju, kroz pokušaj formiranja porodice sa partnerom koji će odigrati isti obrazac. Na samu ženu, ovakvo iskustvo utiče u smislu mogućeg formiranja hipernezavisnosti, iz koje se kasnije teško ulazi u nov partnerski odnos, kao i odlaska u ekstrem u kojem žena iznova traži partnera koji će ispuniti njena očekivanja, birajući muškarce koji to ne mogu da pruže, čime se ponavlja trauma.
Kako kultura oblikuje percepciju očeva
Kultura igra ključnu ulogu u oblikovanju uloge oca, ali i u tome kako očevi doživljavaju sami sebe. U progresivnijim društvima, fleksibilniji modeli roditeljstva omogućavaju očevima da balansiraju između posla i porodice, dok zakoni i društvene norme aktivno podržavaju njihovu uključenost. Druge kulture nisu lišene primera nezainteresovanih očeva koji su razvedeni od svoje dece ili samo fizički egzistiraju unutar porodice. Međutim, u zavisnosti od podneblja, mnoge evropske i zapadne zemlje pokazuju značajno veći procenat lične odgovornosti očeva prema deci i porodici. Bez obzira na balkanski porodični model i načine na koje je on, s jedne strane napredovao, a sa druge otišao u potpunu regresiju, pitanje lične odgovornosti ne poznaje kulturološke uslove. Ona je stvar stabilnog identiteta pojedinca koji razume okolnost u kojoj se nalazi, njegove obaveze i u velikoj meri utiče na kreiranje prirodne želje da se bude deo porodice koji ni jedan razvod ne može da umanji.
Šta je rešenje?
Promena počinje edukacijom i podizanjem svesti. Organizovanje radionica za roditelje, kao i promovisanje pozitivnih primera očinstva u medijima, mogu pomoći u razbijanju nekorisnih uverenja i obrazaca ponašanja. Takođe, zakonske reforme koje realno procenjuju troškove odgajanja dece i podstiču ravnopravno roditeljstvo mogu unaprediti odnos očeva prema porodici i sopstvenoj odgovornosti. Neophodno je osnažiti očeve da prepoznaju vrednost svoje emotivne uloge i pružiti im podršku kroz zakone, edukaciju i promenu društvenog narativa. Ali i prikazati posledice kada se osnovna roditeljska uloga ne obavlja, kroz zakonsku regulativnu u porodicama koje su prošle kroz razvod, u kojima treba lakše menjati prvobitno dogovoren model viđanja, ako otac ne pokazuje interesovanje ili odgovornost prema detetu.
Na kraju, očinstvo nije samo odgovornost – to je privilegija. Razumevanje i podrška ovoj ulozi od koristi su ne samo očevima, već i čitavoj porodici i društvu u celini. Balkanci još mnogo moraju da uče i menjaju se, bez obzira na stepen inteligencije ili obrazovanja sa kojim ulaze u priču formiranja porodice.
